Daniel Kovač: Moji crteži su neka vrsta psihološkog selfija

Danijel Kovač je inženjer, muzičar, pisac i crtač koji uglavnom živi u Srbiji. U svakoj navedenoj oblasti profesije kojoj pripada ostavio je određen trag – kao muzičar, to su Jesenji Orkestar i bend Jarboli. Kao pisac, romane Logika reke, pruge i otpada, Carstvo, Uzvodni bluz i Klara i leksikon minimalnog života. Kao crtač, radove koji na jednostavan način predstavljaju Danielova zapažanja u vezi sa svakodnevnim životom, ali i utiske sa čestih putovanja, kao i reference na literaturu i umetnost. U intervjuu razgovaramo o njegovim crtežima, izložbi radova, o sličnostima i razlikama između Jarbola i Jesenjeg Orkestra, njegovom romanu koji je nakon četrnaest godina doživeo reizdanje i utiscima sa inostranih nastupa.

Foto: Boris Burić

U okviru izložbe Uvek može surovije koja je održana u maju prošle godine u Remontu predstavili ste, između ostalog, i radove u vidu citata. Kako izgleda proces nastanka tih misli, a zatim njihove materijalizacije kroz radove?

Radovi za tu izložbu su nastali tako što sam se ujutro budio, odmah zapisivao neku vrstu grafita na papir, a u poslednjem periodu i na svoju kožu, fotografisao mobilnim telefonom i kačio na društvenu mrežu Instagram. Bilo je nekoliko razloga zašto sam to radio – volim grafite, ali nemam mogućnost da se noćima budim i pišem ih po zidovima, zatim, zatrpani smo raznim citatima na društvenim mrežama, pa mi je bilo zanimljivo da počnem i sam da ih proizvodim kao suprotstavljanje tim mudrostima od antike do danas. Pored toga, prijaju mi rituali, a ispisivanje tih reči je postalo jedan od redovnih rituala. Možemo na njih gledati kao i na neku vrstu psihičkog selfija. Na kraju, sve to je postalo i neka vrsta bodi art-a, crtanje na koži mi je omogućilo da imam neku vrstu privremene tetovaže. Sve sa tim radovima je bilo intuitivno i vezano za život. Te ispise sam pravio u periodu dužem od dve godine, tako da nema jednog izvora iz koga su nastali, nego je način života koji sam vodio to odredio.

Foto: Privatna arhiva

Program u okviru izložbe Uvek može surovije obuhvatio je i neku vrstu performansa koja se ogledala u neprekidnom izvođenju pesme Bilo je smešno vreme tog dana koje je trajalo više od četiri sata. Kako se rodila ta ideja? Kakve su bile reakcije posetilaca, a kako se to izvođenje odrazilo na vas?

Pesma Bilo je smešno vreme tog dana je napravljena za radijsku emisiju Lepi Ritam Srca koja se nekada davno emitovala na danas nepostojećem radiju B92. U periodu kada je pesma nastala, mi saradnici, pisali smo pesme koje smo uživo izvodili u programu. Pomenuta pesma je zamišljena da bude izvedena tako što se ponavlja u nedogled. Vreme trajanja emisije je ograničilo praizvođenje na svega desetak minuta. Ideja da se pesma izvede duže i dalje mi se dopadala, pa sam probao da je sviram na koncertima Jesenjeg Orkestra, ali koncert nije pravo mesto za to zbog toga što se pažnja publike raspe. Galerija se pokazala kao najbolji prostor da probam da je izvedem kako treba. Stao sam u ugao najveće prostorije u Remontu i počeo. Nisam znao šta da očekujem, hteo sam da budem neka vrsta žive pevajuće skulpture. Publika je dolazila i odlazila, deca su plesala uz pesmu. Povremeno su posetioci pevali sa mnom. Posle dva i po sata više nisam imao nekog motiva da nastavim, iscrpeo sam se, a počele su i da me bole prsti na rukama od sviranja gitare. Tada se, spontano stvara mali hor od prisutnih koji prave neku vrstu zabave, oni pevaju sa mnom i daju mi motiv da nastavim. Na kraju, posle četvrtog sata, osetio sam da počinjem da haluciniram, a prsti su mi bili u sve lošijem stanju, pa sam napokon prestao. Iskustvo je bilo katarzično. Bio sam potpuno prazan i nekako blesavo srećan.

Foto: Boris Burić

Jesenji Orkestar nastupio je u novembru prošle godine na festivalu Ars Cameralis u Poljskoj. Kakvo iskustvo vam je doneo nastup na inostranom festivalu sa umetnicima širom sveta?

Nastup na tom festivalu je bio vrlo prijatno iskustvo susreta sa dobrim domaćinima i neka vrsta uvrnutog turizma. Na put sam poveo moju ćerku u tinejdž godinama i klavijaturistkinju Lunu Škopelju koju sam upoznao par nedelja pre festivala na jednom džem sešnu u Beogradu. Nastupali smo na sceni pozorišta nakon nastupa dramskih pisaca iz bivše Jugoslavije. Publika je jako toplo reagovala, a mi smo bili inspirisani. Posle koncerta smo uživali u noćnim Katovicama, svirali javni klavir na trgu, išli na zabave, bili srećni i bezbrižni kao kad smo bili deca. U Poljskoj sam osetio prijateljsku atmosferu i bliskost sa ljudima nalik na onu koje se sećam iz stare Jugoslavije. A dramski pisci su bili gladni i žedni – pojeli su sve sendviče i popili svu vodu u bekstejdžu.

Kako biste nekom ko nije upoznat sa radom Jesenjeg Orkestra opisali taj muzički sastav rečima, a kako nekom numerom?

Jesenji Orkestar je moja izmišljotina. To je orkestar u mojoj glavi. Čak i tako nekonkretan, ima objavljenih pet albuma pesama. Jesenji Orkestar ide u eksperiment, ali se bavi i nasleđem. Repertoar čine pesme posebno napisane za orkestar, obrade savremenih pesama, stare izvorne pesme i spontano smišljene pesme na licu mesta. Orkestar ima puno članova, skoro u svakom gradu poneko. Deviza koja ga pokreće je – svi ste Vi Jesenji Orkestar. Za prvo upoznavanje, još pre nego što poslušate neke poznatije, studijski snimljene pesme, predložio bih da poslušate dva simptomatična primera ispoljavanja Jesenjeg Orkestra. Prvi primer je pesma Ne baš lagodan odraz izvedena u knjižari Bulevar Books u Novom Sadu. Muzičari (Filip Đurović i Ivan Čkonjević) ne znaju tačno šta sviraju, kako ide pesma, nikad je nismo probali zajedno, moramo da se snalazimo. Ja sviram klavijature koje baš i ne znam da sviram, sve se raspada, tekst je dugačak, ne mogu da ga zapamtim, pa moram i da čitam. Iz tog haosa, ipak se stvara neka organizacija, pesma uspe da se formira, izvede, fokus se stvori, publika od žamora postaje pažljiva i sve bude mali trijumf.

Drugi primer je baš iz Poljske sa Ars Cameralis festivala. Sviramo pesmu Podrška je važna grupe Jarboli. Da se pesma što bolje utisne u slušaoce, pravimo neku vrstu gospela od nje. Takođe postoji doza improvizacije, neodređenost, koja čini to izvođenje uzbudljivim.

Šta je to što spaja Jarbole i Jesenji Orkestar, a šta ih čini različitim?

Jarboli imaju stalnih nekoliko članova, a Jesenji Orkestar neograničen broj rotirajućih članova. Jarboli su ozbiljno uvežbana ubojita rokenrol mašinerija, a Jesenji Orkestar je sav u raspadu i improvizaciji. Spaja ih to što su nezavisni i nekorumpirani.

Foto: Iz dokumentacije ARGH-a

Jedan od vaših romana Logika reke, pruge i otpada (2002), koji je ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, doživeo je svoje reizdanje nakon četrnaest godina (Kontrast, 2016). Šta je to što, po Vašem mišljenju, Vaš prvenac i dalje čini aktuelnim kao da se radi o Vašem poslednjem objavljenom romanu?

Logika reke, pruge i otpada je, poput većine mojih knjiga, knjiga-skulptura. U njoj nema previše literarnog, čitanje te knjige je malo drugačije iskustvo. Otkad je objavljena, ona ima neki svoj paralelni život, postoji uvek interesovanje za nju, ali kako već godinama nije u prodaji, odlučili smo da je ponovo objavimo sa osnaženom armaturom. Obogatili smo je crtežima koji su nastali na marginama prilikom pisanja te knjige od pre dvadesetak godina. Mislim da je jako dobro da uvek postoji mogućnost da je imate pri ruci. Knjiga je aktuelna zato što ima taj potencijal da može da dovede turiste i naučnike u Višnjićevu ulicu u Beogradu.

Foto: Privatna arhiva

Upoznavajući druge ljude i kulture, upoznajemo sebe, što posebno važi za putnike avanturiste poput Vas. Koja zemlja Vam je u tome najviše pomogla i na koji način?

Mislim da nisam turista, ali nisam ni neki avanturista. Idem uvek negde da radim. Avantura je jedino u tom radu koji se na putu obavlja. Dolazim na neko mesto sa zadatkom i razlogom. Takav rad, kad se izmestim iz svakodnevice, mene odmara. Putovanja su bitna, ima toliko razloga zbog čega su važna već nabrojanih i opisanih u obimnoj literaturi, toj gomili knjiga o putovanjima (i sam sam napisao jednu takvu mladalačku, zove se Carstvo) koja manje ili više uvek imaju u sebi priču o sazrevanju i transformaciji glavnog junaka. Mislim da na putovanja treba ići sam ili u što manjoj grupi. Tako se ovca izdvaja iz stada i mora da počne da se snalazi. Možda da prestane da bleji i nauči da mjauče ili laje? Da razume, da misli i da bude odgovorna.

Foto: Privatna arhiva

Kakve ideje i planove ove godine možemo da očekujemo od Daniela Kovača – elektroinženjera, muzičara, pisca, crtača, oca i putnika?

Hm, ne znam. Sve te likove će zameniti žongler. Pokušaću šta mogu, ali ne mogu da garantujem ništa. Ni previše unapred da planiram. Dani su kratki, a treba lepo živeti. Zapravo, ove godine ću biti jako subverzivan tako što ću, uprkos političkoj, medijskoj i društvenoj zbilji, da se potrudim da živim i radim kako mi prija, sa puno druženja, prijateljstava, ljubavi, solidarnosti i podrške. Vreme ću sagorevati nemilice na žive i nemirne stvari, a nikako na jalove gluposti ili umiruće koncepte na autopilotu ka propasti.

1 Comment

Komentari su zatvoreni.