Đorđe Bajić: Višegodišnji rad donosi rezultat

Đorđe Bajić je filmski i književni kritičar, magistar teorije umetnosti i medija. Radi kao profesor srpskog jezika i književnosti, i saradnik je Filmskog centra Srbije. Piše za City Magazine, Vreme, NIN… Objavljuje stručne eseje i autor je četiri romana: „Ostrvo prokletih“ (Paladin, 2010), „Žuta kabanica“ (Čarobna knjiga, 2013), „Jedno đubre manje“ (Čarobna knjiga, 2015) i web romana „Crveni sneg“ (Before After, 2016). Takođe, jedan je od trojice autora knjige „Kritički vodič kroz srpski film 2000-2017“ u izdanju Filmskog centra Srbije 2018. godine. U intervjuu razgovamo o sadržaju i radu na „Kritičkom vodiču“, romanima, stanju današnjeg filma i filmske kritike u Srbiji i novom romanu koji je u pripremi.

Foto: Privatna arhiva

Kako ste došli na ideju da napišete knjigu „Kritički vodič kroz srpski film 2000-2017“, knjigu o svim srpskim dugometražnim igranim filmovima koji su bili prikazani u periodu od osamnaest godina?

Primetili smo da na našoj kulturnoj sceni nedostaje jedna takva knjiga, vodič uz pomoć koga bi poklonici sedme umetnosti mogli da dobiju lak i brz uvid u kompletnu srpsku produkciju dugometražnih igranih filmova: da se na jednom mestu prisete starih favorita i otkriju neke naslove za koje možda nisu ni znali da postoje. To nas je pokrenulo. To, i ljubav prema srpskom filmu i filmu uopšte. Takođe, u našoj zemlji je primetan nedostatak negovanja tradicije. Svaka nova generacija kao da kreće iz početka. Naš „Vodič“ je opipljiv dokaz da se poslednjih osamnaest godina u Srbiji i te kako snimalo. Nisu to sve bili sjajni filmovi, daleko od toga, ali čak i oni najslabiji zaslužuju da budu uzeti na razmatranje i da budu vrednovani. Uglavnom se i u najslabijem filmu pronađe nešto zanimljivo, nešto što zaslužuje pažnju. Želeli smo da uradimo jedan pošten presek situacije od 2000. godine do danas, te da ukažemo na to gde je naš film sve bio i gde se sada nalazi. Kada u budućnosti neko bude poželeo, a nadam se da hoće, da se bavi srpskim filmom XXI veka, neće morati da počinje od nule – nas trojica smo udruženim snagama sistematizovali taj korpus filmova, sada je sve na jednom mestu, u „Vodiču“.

Kako i koliko je trajao proces rada na knjizi?

Na knjizi smo aktivno radili oko tri godine, što je obuhvatalo prikupljanje materijala, pisanje tekstova, rad sa urednikom Miroljubom Stojanovićem i našim saradnicima Borutom Vildom (dizajn i prelom), Majom Medić (tehnički urednik), Stašom Mijić (lektura), Jelenom Mitić (korektura), Galinom Maksimović (saradnica na proveri faktografske građe) i Nenadom Polimcem (recenzent, autor pogovora). Moglo je i sve to brže, sigurno, ali svako od nas trojice ima neki svoj ritam, pa smo morali da se uskladimo jedan sa drugim. To je zapravo bilo teže nego što sam isprva mislio da će biti. Ali, dobro, izborili smo, što je i najvažnije. Radili smo temeljno, svaki film reprizirali pre nego što ćemo pisati o njemu… Konkretno, što se mene tiče, pored toga što sam pisao prikaze filmova koji su meni zapali, čitao sam i Ivanove i Zoranove tekstove i predlagao im izmene i dopune. I oni su meni slali svoje sugestije za moje tekstove. To je bilo od velike pomoći, pošto su tri glave definitivno pametnije od jedne…

Foto: FCS promo

U kojim momentima ste uživali, a koji trenuci su bili teški?

Volim da gledam filmove i da pišem o njima, tako da sam u tome najviše uživao i tokom rada na ovoj knjizi. Neke od naslova nisam ranije gledao i bilo je nekih prijatnih iznenađenja, kao na primer film Olega Novkovića „Sutra ujutru“. Tokom ponovljenih gledanja otkrivao sam kvalitete u nekim filmovima koje ranije nisam primetio, a bilo je i situacija da se pozitivan utisak pokvari tokom reprize. Veliki problem je bio doći do svih filmova, neki od njih nisu imali DVD ili televizijsku distribuciju i praktično su nedostupni gledaocima. Tu nam je pomogao FCS, pa samo zahvaljujući ljudima koji tamo rade uspeli da nabavim neke zaista raritetne naslove. U jednom trenutku se rad na knjizi toliko odužio da nam se činilo da nikada nećemo završiti posao i to je bilo posebno frustrirajuće. Tek kad je knjiga izašla iz štampe početkom 2018. godine, odahnuo sam. Naš višegodišnji rad je konačno doneo vidljiv rezultat.

Kojoj publici je namenjen „Kritički vodič“?

Knjiga je namenjen svima onima koji vole film, kako u Srbiji tako i u regionu. Čak i oni koji su poslednjih godina digli ruke od srpskog filma (a ima ih) pronaći će ponešto zanimljivo dok budu listali stranice našeg „Kritičkog vodiča kroz srpski film“, siguran sam u to. Ima tu kvaliteta i skrivenih dragulja, samo se treba informisati.

Foto: Privatna arhiva

U knjizi se nalaze i tekstovi o filmovima o kojima drugi kritičari nisu pisali. Koji su to filmovi i zašto im, po Vašem, drugi nisu pridavali značaj u vidu kritike?

Filmska kritika je u poslednjih tridesetak godina gubila svoje pozicije, bivala sve skrajnutija. Ranije su gotovo sve dnevne novine imale jednog ili više kritičara koji su redovno pisali o filmu. Danas je to prava retkost. Sve je devalviralo, urušilo se. Naši mediji će danas radije odvojiti prostor za fotografiju dekoltea ili međunožja neke starlete nego za filmsku, književnu, muzičku ili likovnu kritiku. To je i jedan od razloga zašto se o nekim filmovima nije pisalo u medijima, a naročito je bio veliki problem sa onim koji su imali samo lokalnu distribuciju. Ali, snašli smo se nekako za većinu, pronašli kritike drugih kritičara i iz njih odabrali odlomke za knjigu, i na taj način još reljefnije prikazali filmove o kojima smo pisali.

Pored filmskih kritika, pišete i kriminalističke romane. Posebnost vašeg poslednjeg romana „Crveni sneg“ je u tome što je izlazio u nastavcima na portalu Before After. Po čemu se još taj roman razlikuje od prethodnih?

„Crveni sneg“ je kratki roman nastao specijalno za potrebe portala Before/After, a sa konceptom web romana u nastavcima. Dogovor je bio da se svako poglavlje završi na nekom uzbudljivom i napetom mestu, pa da čitaoci sa nestrpljenjem čekaju novu nedelju i novi nastavak. Bilo je to zabavno iskustvo. Sada kada su svi nastavci dostupni za čitanje, možete sesti pred kompjuter i pročitati čitav „Crveni sneg“ u cugu. Ili, ako vam je draže, možete gustirati. Izbor je vaš.

Foto: Privatna arhiva

Roman „Žuta kabanica“ ušao je u širi izbor za NIN-ovu nagradu. Koliko se to odrazilo na vaše dalje pisanje?

Ako ćemo iskreno: nimalo. Žanrovski romani koje pišem nemaju nikakve šanse kad u borbi za NIN-ovu nagradu odmeravaju snagu sa „ozbiljnom“ književnošću. To je jednostavno tako i možda tako i treba da bude. Uostalom, nakon dugog razmišljanja i tri objavljena romana zaključio sam da nemam više želju da konkurišem tu nagradu zato što mislim da moji romani i ne pripadaju među naslove koji ulaze u najuži izbor i koji pobeđuju. Ne zato što sam manje dobar, naprotiv (svaki od romana koji sam napisao znatno je bolji od, na primer, laureata ove nagrade iz 2017. godine), već zato što u ovom trenutku sebe ne vidim u toj trci. Želim da pišem za svoje zadovoljstvo i zadovoljstvo ljudi koji me čitaju, NIN-ova nagrada me ič ne zanima. Možda će se to jednog dana promeniti, ali u ovom trenutku je situacija takva kako sam je izložio. Ono što me raduje jeste da je ove godine NIN-ovu nagradu diobio mladi Vladimir Tabašević za roman „Zablude Svetog Sebastijana“. Tabašević je jedan od naših najtalentovanijih pisaca i lepo je što je žiri to prepoznao I nagradio.

Foto: Dragan Knežević

Vaša priča “Košuta” uvrštena je u prvu antologiju “BalkaNoir” objavljenu u Grčkoj u izdanju “Kastaniotis Publishing” 2018. godine. Recite nam nešto više o tome.

U tu priču me je „uvukla“ Mirjana Novaković, naša sjajna spisateljica i autorka romana „Strah i njegov sluga“ i „Tito je umro“. Koncept je bio da po tri autora iz svake zemlje iz regiona napišu po jednu kriminalističku priču, a boje Srbije branili smo Verica Vinsent Kol, Marko Popović i ja. Mirjana Novaković je napisala esej o razvoju kriminalističkih žanra u Srbiji. Knjiga je za sada objavljena u Grčkoj, a u planu je prevod na još neke evropske jezike. Koliko znam neće biti srpskog izdanja, pošto za to nije bilo interesovanja. Zapravo, i ne znam kakve su druge priče u knjizi, pošto je knjiga koju imam na grčkom.

Kojih pet književnih dela smatrate biserom srpske književnosti?

Teško pitanje. Hajde, neka umesto pet književnih dela bude pet ključnih srpskih autora: Borisav Bora Stanković, Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Borislav Pekić i Rastko Petrović. Old school.

Kojih pet filmova iz srpske kinematografije biste preporučili našim čitaocima da pogledaju?

Samo pet? Premalo! Neka bude pet srpskih filmova iz šezdesetih godina, iz decenije kada je naša kinematografija procvetala i postala svetski relevantna: „Čudna devojka“ (1962) Jovana Živanovića, „Brat doktora Homera“ (1968) Žike Mitrovića,
„Vrane“ (1969) Ljubiše Kozomore i Gordana Mihiča, „Tri“ (1965) Aleksandra Petrovića i „Čovek nije ‘tica“ (1965) Dušana Makavejeva. Za početak. Još preporuka potražite u „Kritičkom vodiču kroz srpski film“.

Na koji od svoja četiri objavljena romana ste najviše ponosni i zašto?

Moj prvi roman, horor avantura „Ostrvo prokletih“, objavljena je u ediciji „Košmar“ izdavačke kuće Paladin u kojoj su izašli romani velikana žanrovske književnosti, kao što su Stiven King, Džejms Herbert ili Klajv Barker. Bila je to velika čast, a ujedno i ispunjenje jednog sna. Naravno, ponosan sam i na svoje kriminalističke romane „Žuta kabanica“ i „Jedno đubre manje“, radeći na njima sazreo sam kao pisac. Ti romani su imali solidan uspeh i motivisali su me na dalje pisanje. Upravo radim na novom trileru, baš sam se uželeo fikcije i nakon napornog rada na „Kritičkom vodiču“ sa zadovoljstvom joj se vraćam.

Foto: Privatna arhiva

Kakva nas priča očekuje u novom romana koji pripremate?

Radni naslov novog romana je „Ubistvo u ružičastom“. U pitanju je još jedan slučaj mog junaka inspektora Limana, a koji se hronološki dešava pre događaja opisanih u romanima „Žuta kabanica“ i „Jedno đubre manje“. Pored zamršenog slučaja ubistva plavokose lepotice oko koga se sve vrti, u fokusu romana će biti i kriza u Limanovom braku i njegovi pokušaji da se pomiri sa suprugom. Napisao sam trećinu prve ruke i veoma sam zadovoljan, ali je još rano prognozirati kada će se roman pojaviti u knjižarama. Nadam se ove godine.