Goran Skrobonja: Pisac će uvek pronaći temu za pisanje

Goran Skrobonja je pisac, prevodilac, strip – scenarista, izdavač i pravnik. Na ovim prostorima, on je asocijacija za kvalitetnu žanrovsku književnost. Takođe, poznat je i po prevodima romana Stivena Kinga, Dena Simonsa, Ijana Mekdonalda i drugih svetskih pisaca horora i SF-a. Kao izdavač objavio je neka od ključnih dela koja se mogu uvrstiti u žanrove horora i naučne fantastike. Prva Goranova priča koja se pojavila u nekoj zvaničnoj publikaciji bila je Poklon s neba koju je objavio zagrebački časopis Sirius 1987. Od tada, on je objavio brojne kratke priče, novele, a od romana izdvajamo Nakot (1992), Čovek koji je ubio Teslu (2011), Sva Teslina deca (2013), Kada kažeš da sam tvoj (2017) i poslednja objavljena knjiga Proročanstvo Korota (2018). U intervjuu razgovaramo o vremenima kada je prvi put preveo horor priču, i kada su stripovi bili “ono što nikada više neće biti”, o zanimljivim likovima iz njegovih romana i njegovim budućim projektima koje ljubitelji Goranove proze mogu očekivati u skorije vreme.

Foto: Laguna

Možete li se na trenutak vratiti u 1981. godinu i opisati nam okolnosti u kojima ste, tokom služenja vojnog roka, prvi put preveli horor priču?

Svakako. Zaista je čudno kako čovek živo pamti neke trenutke u životu, bez obzira na to da li su se dogodili pre više decenija ili pre samo koji dan. Služio sam vojni rok 1980-81. zato što sam bio u generaciji koju je zahvatio novi zakon kao prvu koja će u JNA otići odmah po završetku srednje škole. Da podsetim, oni koji bi upisali dalje školovanje, na fakultetu ili višoj školi, vojni rok u ukupnom trajanju od 15 meseci služili su iz dva dela (12+3) kako bi stigli na početak sledeće školske godine, a ostatak od 3 meseca doslužili bi po završetku redovnih studija. (U praksi, ako se dobro sećam, to dosluženje je ubrzo ukinuto).
Osvrnuo sam se na te svoje vojničke dane u romanu Kada kažeš da sam tvoj, tako da čitaoci koje to zanima mogu tamo da se podrobnije upoznaju sa tim kako je sve to tada izgledalo. Dakle, vojni rok je bio podeljen na dva dela – obuku, koja je obično trajala pola godine, i potom boravak u oružanim snagama do isteka roka, za slučaj da dođe do rata. Taj drugi deo mog vojnog roka bio je prilično dosadan, i ja sam ga koristio uglavnom za čitanje – u Vršcu, gde sam bio prekomandovan, postojala je (a postoji i danas, za razliku od garnizona) sjajna biblioteka u koju sam često odlazio. Međutim, pored tih knjiga iz biblioteke, u svojoj kaseti držao sam i više džepnih knjiga na engleskom jeziku, naravno, žanrovskih: počeo sam da čitam knjige na engleskom otprilike u drugom gimnazije, uglavnom zahvaljujući romanima i zbirkama o Konanu Varvarinu, a jedan od prvih džepnjaka koje sam kupio i sa sobom poneo u JNA bila je zbirka Reja Bredberija The Small Assassin sa kratkim pričama koje je taj veliki pisac objavljivao u pedesetim godinama dvadesetog veka. I mada je Bredberi najpoznatiji po svojim naučnofantastičnim delima, većina tih priča pripadala je žanru horora. Jedna od njih bila je i pripovetka The Lake (Jezero) i poželeo sam da podelim sa svojom tadašnjom devojkom (koja nije znala engleski, koliko god to čudno izgledalo danas, kada svi misle da vladaju tim jezikom) fascinaciju Bredberijem, pa sam u standardnoj vojničkoj svesci formata A5 na linije, sa žutim mekim kartonskim koricama, običnom olovkom počeo da je prevodim. Nisam siguran zbog čega sam se odlučio baš za tu priču – ima u pomenutoj zbirci i efektnijih – ali verovatno joj je u prilog išlo to što nije bila naročito obimna. Naravno, ta sveska je odavno negde izgubljena, ne sećam se čak ni da li sam uspeo da taj prevod prekucam na pisaćoj mašini i dam ga devojci na čitanje i ocenu, ali siguran sam da je to bio prvi književni prevod koji sam završio. Bilo mi je devetnaest godina. A kao ilustraciju ovog događaja – o kojem sam se toliko raspričao – prilažem i link za tu Bredberijevu priču, pa ko želi i ume, može i sam da je pročita… ili možda – prevede.

Foto: Privatna arhiva

Kakve reakcije čitalaca je izazvala Vaša poslednja knjiga Proročanstvo Korota (Strahor, 2018), posebno nakon prethodno objavljenog romana Kada kažeš da sam tvoj koji se znatno razlikuje od žanrovske književnosti koja je Vama svojstvena?

Sredinom osamdesetih, bio sam među prvima u nekadašnjoj zajedničkoj državi koji su igrali FRP Dungeons & Dragons, opet sasvim slučajno, i opet zahvaljujući jednoj drugoj devojci. Ona je, na nagovor svog društva koje je nešto čulo o tome, donela iz Engleske onaj čuveni crveni Basic D&D set . Međutim, u vreme kada su društvene igre u Jugoslaviji podrazumevale Ne ljuti se čoveče, Monopol i eventualno Riziko, niko nije znao šta da radi sa dve brošure, nekakvim listićima i kompletom čudnih kockica, od četvorostrane do one sa dvadeset stranica. Pošto me je tada zanimalo bukvalno sve što je imalo veze sa epskom fantastikom, pročitao sam pomenute brošure – Dungeon Master’s Guide i Player’s Handbook – i doživeo neku vrstu prosvetljenja. Počeo sam da organizujem D&D sesije i pripremam avanture, a kasnije sam, u prvom broju časopisa Znak sagite, objavio esej o role playing igrama i D&D sistemu konkretno, u pokušaju da upoznam što veći broj ljudi sa tim fantastičnim konceptom i izvrsnim vidom zabave. Sećam se mnogih anegdota u vezi sa tim mojim „frpovanjem“ (uvreženi izraz za fantasy role playing), ali mislim da je najinteresantnija ona sa gostovanjem Majlsa Dejvisa na Beogradskom džez festivalu 1986. Naime, u to vreme sam organizovao prilično uzbudljivu sesiju, a dvojica igrača koji su se te večeri zatekli kod mene bili su momci zaduženi za pripremu bine u Domu omladine namenjene Majlsovom džem-sešnu sa drugim učesnicima festivala. Avantura se zahuktala i svi smo zaboravili na vreme, a onda je jedan od tih igrača pogledao na sat i zgranuo se: „Jebote, Majls Dejvis!“ Brže-bolje su pozvali taksi, pustolovina je bila prekinuta, a džem-sešn je kasnio dobar sat, možda i više.
Zbog čega sve ovo govorim? Jednostavno, igra D&D je toliko uticala na mene da sam pod njenim uticajem napisao svoju prvu novelu, Točak. Bila je to svojevrsna mešavina naučne i epske fantastike, i ona je objavljena u novosadskom SF časopisu Alef. Nekoliko godina kasnije, napisao sam nastavak ove novele, kratak roman Vojnici Korota, i on je objavljen kao specijalno izdanje fanzina Emitor čiji je izdavač Društvo ljubitelja fantastike Lazar Komarčić.
Krajem devedesetih, tada mladi diplomac na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu Dražen Kovačević, želeo je da za diplomski rad uradi strip i njegov profesor Rastko Ćirić preporučio mu je upravo Točak kao književni predložak. U januaru 2000. godine, strip Točak dobio je nagradu francuske izdavačke kuće Glenat i objavljen je kao album na francuskom, italijanskom, nemačkom i holandskom tržištu, a usledila su još tri nastavka po motivima Vojnika Korota.
Prošle godine, izdavačka kuća Aleksandra Tešića Strahor, koja neguje epsku i folklornu fantastiku, objavila je prvi put integralno ova dva teksta u jednoj knjizi pod naslovom Proročanstvo Korota. Knjiga je lepo opremljena i ilustrovana radovima Zorana Jovičića. Sada su čitaoci u Srbiji u prilici da na jednom mestu pročitaju nešto što sam pisao pre tridesetak godina, kada sam još bio pun ambicija i entuzijazma, i sudeći po reakcijama objavljenim na raznim internet forumima, ove moje priče o junacima na izmišljenom svetu Arkamu i dalje izgledaju sveže i zanimljivo, čak i ovoj novoj, prilično zahtevnoj generaciji čitalaca kojoj su danas dostupna najbolja dela ovog podžanra fantastike.

Foto: Privatna arhiva

Prevodili ste dela Stivena Kinga, Dena Simonsa, Ijana Mekdonalda i drugih. Kolika je hrabrost i odgovornost bila prevoditi dela tako velikih imena?

Mislim da to nije stvar hrabrosti, već motivacije. Stivena Kinga sam počeo da prevodim iz istog razloga kao i Bredberijevo Jezero pomenuto na početku ovog razgovora – želeo sam da sa sebi bliskim osobama podelim fascinaciju njegovom prozom – najpre kratkim pričama, a potom i romanom To, koji je zbog obima bio nezanimljiv većini domaćih izdavača početkom devedesetih, pa sam na kraju bio prinuđen da ga objavim sam. Upravo taj prevod me je na neki način „stavio na mapu“, da pozajmim idiom iz engleskog, i radio sam na njemu dugo i ozbiljno, možda mnogo ozbiljnije nego što bi se dalo očekivati od mladića od nepunih trideset godina. Slično je bilo sa Simonsom, pošto me je opčinio njegov Hiperion, ali isto tako i njegove horor priče i romani. A fascinacija prozom Ijana Mekdonalda je posebna priča, i plašim se da za nju ovde nemamo dovoljno mesta. Reći ću samo da su prevodi velikih i značajnih romana ovih pisaca za mene bili više zadovoljstvo nego posao, i nadam se da se to pri njihovom čitanju primećuje i oseća.

Koje delo biste voleli da ste preveli, a niste?

Ima ih nekoliko. Kingovi romani The Dead Zone, Christine i Pet Sematary. Mekdonaldov Evolution’s Shore i Kirinya. Romani Sirens From Titan i God Bless You, Mr. Rosewater Kurta Vonegata.

Osim što prevodite, autor ste brojnih romana i zbirki priča. Radnja Vašeg romana Kada kažeš da sam tvoj smeštena je u realistične osamdesete. Koliko su današnje okolnosti plodno tlo za pisca?

Pisac će uvek pronaći temu za pisanje, u kakvim god okolnostima da obitava. Današnja sumorna stvarnost posebno je zgodna za eskapizam i traganje za temama koje su daleko od realizma. Zato imamo eksploziju epske i folklorne fantastike, istorijskih romana… Naravno, tu su i knjige o svakodnevici, ali mene one tematski ne privlače. Kada kažeš da sam tvoj je neka vrsta poluautobiografskog, polualternativnoistorijskog, generacijskog romana u kojem sam želeo da od zaborava sačuvam neke aspekte tih čuvenih osamdesetih godina koje se danas toliko mistifikuju. Naravno, to je moj subjektivni pogled na njih, nipošto dokumentarno štivo. Možda će neko na sličan način jednom pisati o deceniji u kojoj upravo živimo. Bilo bi to zanimljivo čitati, ali sa distance od dvadesetak, tridesetak godina.

Na korici romana Kada kažeš da sam tvoj piše da je to priča o vremenu kada je bilo lepo biti mlad. Šta iz tog perioda smatrate dragocenim a što nedostaje današnjem vremenu?

Možda je ta rečenica malo nespretna – najzad, svakome je najlepše vreme mladosti, pa smo tu opet na terenu subjektivnog doživljaja. Ali osamdesete se generalno sagledavaju kao poslednji period pristojnog života u ovoj našoj zemlji (ili zemljama), i tada je zaista bilo lepo i uzbudljivo uživati u mladosti. Naravno, bilo je tu i dekadencije pred sunovrat, pogotovo na samom kraju decenije, ali mlade osobe to retko primećuju. Trudili smo se (i uglavnom uspevali) da maksimu „Seks, droge i rokenrol“ poštujemo do kraja. Danas vladaju neke druge paradigme – seks je zahvaljujući tabloidima i medijima pretvoren u nešto banalno i vulgarno, lišeno svake misterije i čari; na sceni su neke druge droge, mnogo opasnije i smrtonosnije od ondašnjih, pri čemu su vlast i moć možda najopojnije i najpogibeljnije od svih; a rokenrol je zamenilo nešto što bih ja teško mogao da nazovem muzikom. U vreme tog čudesnog novog talasa imali smo (koliko god to bilo osnovano ili ne) utisak da smo deo sveta; ne verujem da omladina danas ima takav osećaj. Čini mi se da smo marginalizovani kao društvo, u svakom pogledu, i u takvom ambijentu nema mesta za razigran i smeo duh kao pre trideset i više godina. Možda je to još jedan od elemenata koji doprinose da mladi ljudi odlaze odavde, bez namere da se ikada vrate. Ne bi me iznenadilo.

Nikola Tesla je jedan od ključnih likova u dva Vaša romana (Čovek koji je ubio Teslu i Sva Teslina deca). U vašoj interpretaciji, Nikola Tesla živi u Srbiji gde je otvorio naučni centar. Kakva nas zanimljiva priča očekuje o njemu u romanu koji je u pripremi, a kojim planirate da zaokružite ciklus Teslaverzuma?

Heh, to bih i ja voleo da znam! Ta priča još nije došla na red, a kada će biti ispričana – ne znam. Siguran sam samo da hoće, jednog dana.

Specifičnost romana o Tesli, posebno drugog romana Sva Teslina deca ogleda se i u liku Anke Cukić, srpske špijunke sa neverovatnom životnom pričom, koja predstavlja novinu u srpskoj savremenoj književnosti. Otkud inspiracija za jedan tako snažan ženski lik koji je od sporednog prerastao u glavni lik?

Mnogim čitaocima romana Čovek koji je ubio Teslu lik Anke Cukić bio je veoma zanimljiv. A s obzirom na to da je taj roman nastao zahvaljujući mom poigravanju sa poznatom istorijom i onom koja je mogla da se dogodi, poželeo sam da tu igru produžim i napišem priču ili novelu koja bi objasnila ko je Anka zapravo, i otkud ona tu, u ulozi svojevrsnog našeg agenta 007, sa dozvolom za ubijanje. Onda, kao što to obično biva kad je igra dovoljno zanimljiva, čovek izgubi pojam o vremenu i svaku meru. Priča o Anki narasla je do obimnog romana, mog svojevrsnog omaža omladinskim pustolovnim knjigama koje sam gutao kao klinac – od Verna preko Velsa, do Karla Maja. Štaviše, Ankin lik se pokazao zgodnim toliko da je ona postala junakinja u više kratkih priča i novela koje sam objavio posle pojavljivanja Sve Tesline dece, dakle u poslednjih pet godina. I koliko vidim, biće ih još.

Anka Cukić u viđenju Igora Kordeja

Veliki ste ljubitelj stripova. Kako biste ocenili današnju strip scenu u poređenju sa onom kada ste sa nestrpljenjem čekali da se na kiosku pojavi nova Striptoteka ili Alan Ford?

To je vreme koje se neće nikada vratiti, ali takva situacija nije samo naš specijalitet. Suočeni smo sa postepenim nestankom kioska kao mesta za distribuciju štampe. Prošle godine, našao sam se u Italiji i na molbu jednog prijatelja potražio za njega novo izdanje jednog popularnog stripa: najpre, jedva sam pronašao otvoreni kiosk, a potom sam morao prilično da preturam po raznim izloženim drangulijama da bih došao do nekoliko sveščica novih izdanja, još povezanih uzicom, pa sam nekako konačno uspeo da pronađem ono što sam tražio. Strip je prerastao u ozbiljnu umetnost i promenio pojavni oblik – od kaiševa u dnevnim novinama, preko separata u zabavnim časopisima i mesečnih ili nedeljnih sveski, sada je izgleda za strip najpoželjniji format knjige, u punom koloru i često tvrdom povezu, što obično nameće veću cenu i manje tiraže, a ciljna grupa čitalaca promenila se tako da je strip od zabavnog štiva u slikama za najširu moguću publiku postao domen – kolekcionara. Za sada, i dalje imamo kioske, i na njima Alana Forda – za Stripoteku nisam siguran, otkad ju je preuzeo jedan privatni izdavač, ali znam da može da se nabavi u njegovim knjižarama odnosno kako se to danas kaže – striparnicama. Koliko će ta situacija još trajati, mislim da niko ne može sa sigurnošću da zna.

Šta čitate ovih dana, a što biste preporučili i našim čitaocima?

U poslednje vreme – možda je to i stvar godina, šta znam – sve radije čitam dobre biografije. Trenutno je posredi biografija grupe Kvin, još jedna u seriji dobrih rok-biografskih knjiga koje su prevedene i objavljene kod nas u izdanju Lagune, poput one o grupi Pink Flojd i autobiografije Brusa Springstina.

Na kojim prevodima trenutno radite?

Sada je na redu sedmi deo sage o Prostranstvu Džejmsa S.A. Korija, Uspon Persepolisa. Zaista sam imao sreće kada mi je zapao zadatak da prevedem prvu knjigu iz ovog serijala (Buđenje nemani) u vreme kada se ona tek pojavila, i kada se nije znalo hoće li uopšte biti uspešna – a o TV seriji (The Expanse) njeni autori koji se kriju iza ovog pseudonima nisu mogli ni da sanjaju. Sada, posle šest prevedenih i objavljenih knjiga, naša publika je itekako vezana za taj sjajno zamišljeni univerzum i mislim da će sa velikim zanimanjem ispratiti čitav serijal do kraja. (Najavljeno je da će ukupno biti devet romana, uz pregršt priča i novela koje predstavljaju svojevrsno vezivno tkivo između njih, i koje će možda biti sakupljene u zasebnu zbirku, kao deseta knjiga.)

Foto: Privatna arhiva

Po kakvim projektima biste voleli da obeležite ovu godinu?

Nakupilo se materijala za moju novu autorsku zbirku kratke proze, petu po redu, pa bih voleo da ona bude objavljena ove godine. Radni naslov je Klopka, po naslovu jedne od priča, prvobitno objavljene u uglednom književnom časopisu Kvartal. Treba takođe da se posvetim pisanju nastavka Proročanstva Korota, jedne nežanrovske knjige i – naravno, završnog dela trilogije o Teslaverzumu