Ivan Kačavenda: Tajnovitost je važan deo svake umetnosti



“U svojim pesmama uvek sam okrenut sopstvenim preokupacijama, bilo da su one emocionalne, misaone ili socijalne. Otud i poistovećivanje sa psihoterapijom. Umesto da ležim kod psihoterapeuta, ja sedim i bavim se sobom tih sat vremena. To je divan i bolan proces”

Ivan Kačevanda, kantautor i gitarista iz Pančeva, već godinama stvara i objavljuje muziku pod umetničkim imenom Ivica. Odlikuje ga ličan, intiman i introspektivan izraz u kome se, kako kaže, kroz stihove i muziku suočava sa svojim dilemama i emotivnim stanjima. Nekada one-man band, danas radi u duo formaciji sa Aleksandrom Andonovskom te se i više otvara ka klasičnijem bendovskom izrazu. Ima i agilnog izdavača Kontra za koji je prošle godine objavio poslednji album “Kakvi ste to ljudi”, a pred Novu godinu objavio je i singl “Izvan okeana”.

Pred pančevačkom publikom nastupiće u petak 29. marta u 20h, kao uvod u koncert benda Ane Avramov na Sceni Kulturnog centra Pančeva. Tim povodom smo se osvrnuli na njegovo dosadašnje stvaralaštvo i razmišljanja koja se kriju iza onoga što, u svojstvu slušalaca, čujemo kao konačno i završeno delo.

Tvoja muzika i poetski senzibilitet su prilično lični i introspektivni. Sa druge strane, kao umetnik koji ipak nastupa javno i obraća se publici koju ne čini krug bliskih prijatelja, na koji način razmišljaš o komunikativnosti vlastitog izraza i odnosu sa tom „nepoznatom“ publikom?

– Nisam se nikada bavio time, odnosno komunikacijom sa publikom. Priznajem, tačno je, muzika je hermetičnija, prosto – nije je moguće svrstati u savremeni pop ili mejnstrim indi muzike, osim pojedinačnih pesama, što je vrsta ekscesa. Meni je jedino važno da se kažem. Odavno već ne pravim kompromise te vrste. Zato i imam milionske preglede.

Jednom prilikom si pomenuo „psihoterapeutski“ doživljaj stvaranja muzike. Na koji način muzika „leči rane“ ? Da li je vidiš kao sredstvo za otklanjanje trenutne nelagode ili sredstvo kojim možemo i izgraditi, unaprediti vlastitu ličnost – i na koji način?

– Kada odlučite da radite kako želite, a to se, kako ispadne, ne poklapa s mejnstrimom, vi se u tom i takvom trenutku nalazite na margini kao stvaralac. To je, s jedne strane, izvrsno mesto za postojanje jer imate tzv. slobodu izražavanja, što omogućuje temeljnije bavljenje sobom kroz stvaranje. U svojim pesmama uvek sam okrenut sopstvenim preokupacijama, bilo da su one emocionalne (što je najčešće), misaone ili socijalne. Otud i poistovećivanje sa psihoterapijom. Umesto da ležim kod psihoterapeuta, ja sedim i bavim se sobom tih sat vremena. To je divan i bolan proces. 

Šta je „starije“ u tvom radu  – muzika ili tekstovi? Kako teče proces stvaranja jedne pesme, uzmimo za primer poslednji singl „Izvan okeana?

– Bojim se da bih otkrivanjem procesa stvaranja narušio tajnovitost, koja je važan deo svake umetnosti. Da, postoji proces. I on je gotovo uvek isti. Konkretna pesma ima svoju naročitu priču, a njena simbolika ima veliki značaj za mene. U pitanju je svesno opraštanje od osobe koja je poduže vreme bila sastavni deo mog bića.

Koja je razlika u solo stvaralaštvu i sadašnjeg rada sa Aleksandrom Andonovskom? Kao autor vlastitih numera, koliko si i na koji način prilagodio autorski rad ovoj promeni?

– Aleksandra je jedna od retkih osoba čiji se muzički senzibilitet prilično poklapa s mojim. Mi smo od samog početka kliknuli. No stvar je u tome što mi živimo odvojeno, u različitim gradovima, pa su procesi nastanka nečeg novog gotovo uvek vezani za samoću sobe. Sada smo u fazi u kojoj nismo imali probu više od godinu dana, ali smo i dalje u kontaktu. Odnos u bendu je živa stvar, menja se, na njemu mora da se radi, i svako mora da nauči da oseća drugu stranu i da je najpre razume. Od te sposobnosti sve bi trebalo da ide kako treba.

Ivan Kačavenda

Kao muzičaru koji živi u Pančevu, kako ti deluje alternativna/indie muzička scena u gradu? Šta  ti se sviđa, a šta se može promeniti i na koji način?

– Onoga što ja volim nema mnogo. Zapravo, postoje samo iskrice. Pančevo je oduvek bilo muzički divergentno, što mnogo volim. Postojali su i postoje i dalje ljudi koje veoma poštujem, iako mi njihov rad nije blizak po senzibilitetu. Ništa ne treba da se menja. Ljudi treba da stvaraju šta žele i kako žele. To je jedini smisao. 

Na svom blogu si se svojevremeno doticao dela Hane Arent, ili Žila Deleza, te si jasno istakao svoj stav o njihovim delima spram današnjih društveno-političkih okolnosti i konzumentske kulture. Tvoja muzika, pak, mnogo više dolazi iz pozicije individue nego kao društveni komentar. Da li svesno izbegavaš bavljenje muzikom na taj način i vidiš li prostor – u ovom ili nekom drugom projektu – za angažovanu umetnost u smislu bavljenja neuralgičnim temama savremenog (srpskog, ili svetskog) društva?

– Smatram da je veza između privatnog i javnog, subjektivnog i objektivnog neraskidiva. Ljudima je uvek lakše da pojednostave stvari i etiketiraju nečije stvaranje kao angažovano ili ne, poetsko, buntovno, intimističko i sl. Stavljanje stvari u fioke nam pomaže da ih bolje razumemo, to je jasno. Međutim, stvarnost je uvek komplikovanija. U subjektivnom se može čitati i objektivno. Pesme “Kakvi ste to ljudi” i “Radim Šta mi je volja” su dobri primeri. To su, bar za mene, objektivnosti sagledane iz lične perspektive.

Na koji način vidiš uticaj društvenih mreža i trendova u digitalnim tehnologijama na percepciju vlastite muzike? Sa jedne strane tu je očigledan boljitak u dostupnosti muzike svim potencijalnim fanovima (koji imaju pristup internetu), dok sa druge upravo digitalni konzumerizam i konstantno skrolovanje skraćuju period pažnje i šansu da se nečije delo doživi postepeno i strpljivo. Koji je pravi način za prezentaciju vlastitog dela u svetlu ovih okolnosti i mora li se praviti nekakav estetski kompromis?

– Ivan Čkonjević, muzičar i optičar iz Novog Sada, jednom je napisao izvrstan tekst o tome, koji govori o pažnji kao kognitivnoj sposobnosti. Ako se dobro sećam, pažnja se svrstava u dve kategorije: vigilnost i tenacitet. Jednu vrstu odlikuje sposobnost usmeravanja dubinske pažnje na jednu stvar (ploče, npr.), dok drugu odlikuje sposobnost rasutosti pažnje na više stvari odjednom (digitalni servisi i dostupnost velikog broja pesama). Naravno, jasno je kako je digitalizacija uticala na menjanje ove naše sposobnosti i u kom pravcu se ona kreće. Lično, više uživam u usmerenosti na jednu stvar. Ali to je opet stvar sklonosti i onoga šta kome više prija. Postmoderno vreme odlikuje površnost, nezaranjanje u dubine, fragmentarnost i slično. Inteligentniji ljudi to dobro znaju i osećaju pa na tome dosta zarađuju. 

Čime se baviš kada se ne baviš muzikom? Kakav odnos imaš prema dokolici i na koji način ona utiče na tebe kao stvaraoca?

– Dokolicu u poslednje vreme, nažalost, nemam! Bavim se nastavom. To je moja strast, moj poziv i moja struka, na kraju krajeva. Predajem srpski jezik i književnost u jednoj osnovnoj školi, bavim se učenicima tako što im (nadam se!) pomažem da turbulentni period puberteta lakše prebrode tako što će im književnost pomoći u boljem razumevanju sveta koji ih okružuje. Svoj posao volim najviše na svetu i nadam se da ću ga zauvek raditi.

Koje muzičare voliš i pratiš na domaćoj sceni? Da li možda planiraš i neke nove saradnje sa nekima od njih?

– Volim mnoge, zaista. Volim kako Una (Bitipatibi) pravi pesme. Ta nežna i sanjiva psihodelija mi je vrlo bliska. Volim i Ivču iz Zagreba (Seine i Eine, ali prvenstveno Eine). Skoro sam u Kvaki 22 upoznao predivnu devojku iz Toronta. Zove se Dana Gavanski, poreklom je odavde, ali tamo živi. Ako volite nežne i lirske akustične pesme, poslušajte je obavezno. Skoro je BBC Radio 6 premijerno objavio njen singl.

(Nikola Marković)