Julian Turner: Ljudi definišu svoje identitete kroz stvari koje skupljaju

Julian Turner

Rad „Kuća cveća’’ austrijskog umetnika Juliana Turnera tokom septembra je u fokusu onlajn platforme „Na drugi pogled // Auf den zweiten Blick // At Second Glance” na kojoj je izloženo 10 radova vizuelnih umetnika i umetnica iz Srbije i 10 iz Austrije. Turnerova instalacija prikazuje izbor stilističkih vrhunaca iz bivše rezidencije, a sada mauzoleja Josipa Broza Tita. U njoj se sreću citat, autocitat i materijalni citat. U začudnom, senzitivnom maniru, namćorasta estetika se nastavlja i oslobađa, što samo otkriva prikriveni šarm njihove reinterpretacije.

Julian Turner, rođen 1985, živi i radi u Beču. „Planirana nesavršenost’’ je u srži Turnerovog multimedijalnog rada, u kome citira i duhovito menja konvencije umetničkog posla. Umetnik od kolaža, modela, imitacija materijalnog i često ponavljanih tropa kao što su hrana, arhitektura i tehnika, preuzima sve što smatra interesantnim, postavlja ih u prostor i daje im novo značenje svojim karakterističnim potpisom koji se može opisati kao amaterski u najboljem značenju te reči.

Njegov rad “Kuća cveća” moguće je pogledati online na platformi “Na drugi pogled” : https://www.secondglance.rs/sr/gledista/julian-turner/285

Rad Juliana Turnera, foto – Manuel Carreon Lopez

Šta vam se dopalo kada ste prvi put videli konkurs “Na drugi pogled” – da li ste se možda nekim od zadatih tema bavili i ranije u svom radu?

Uobičajena tema u mom radu je koncept sakupljanja. Pitanja kao što su – šta skupljamo, kako skupljamo, i zašto to radimo? Bilo da se radi o umetnosti, automobilima, porcelanskim figurama, flašama alkoholnih pića, ili bilo kojoj drugoj vrsti predmeta, neko garantovano ima kolekciju toga. Ljudi definišu svoje identitete kroz stvari koje skupljaju. Možda čak i više kada je umešana i migracija. Ovaj sajt je i sam po sebi kolekcija. I humor igra određenu ulogu, takođe. Podjednako u mom radu i ponekad u kolekcijama drugih ljudi.

Kako je nastao rad koji ste prijavili na konkurs i koji je objavljen na platformi?

Stigao sam u Beograd vozom sa crnogorske obale, što je trebalo da bude kratak jednodnevni predah na mom putu ka Beču. Kuća cveća mi je delovala poput opuštajućeg odmora od vrućine i buke u gradu. Nalik zgradi Kanzlerbungalow u Bonu, ova zgrada je pažljivo dizajnirana kako bi služila šizofreničnoj funkciji: tome da bude moderna, reprezentativna rezidencija za šefa vlade, istovremeno emitujući auru normalnih, svakodnevnih ljudi.

Prostori su rađeni po meri čoveka. Postoje različite pločice u različitim veličinama i šablonima, bez uniformnosti. Grejanje je sprovedeno kroz standardne sobne radijatore obešene ispod staklenog krova, umesto da su sakriveni. Uporedite to sa čistom, prostranom prazninom Brazilije, ili predimenzioniranom sovjetskom arhitekturom: ovde imamo skroman, ali “maksimalistički” odgovor na minimalistički modernizam: više je više. Dodajmo jedan element ovde, drugi onde.

Bočna krila su bila poprište dve izložbe. Jedne o Danu mladosti koju su priredili radnički kolektivi, i druge o plavom vozu i pruzi Beograd-Bar kojom sam upravo bio stigao. Troškovi izrade te pruge napravili su prve površinske pukotine koje će kasnije dovesti do raspada Jugoslavije. Tu su i štafete koje više nemaju funkciju, ali su bremenite istorijom i ojačane zajedništvom. Ovo je savršen primer onoga što čini jednu kolekciju, kao i onoga što bivanje u kolekciji čini njenim pojedinačnim delovima.

Svi ovi aspekti su mi bili fascinantni pa sam shvatio: i ja to želim. Pa sam to i napravio.

Rad Juliana Turnera, foto – Manuel Carreon Lopez

Jedan od ključnih segmenata konkursa bio je način na koji vidimo “onog drugog” – kako vi sagledavate tu problematiku iz perspektive austrijsko-srpskih odnosa?

Ovo je kliše: glasni i beslovesni, uvek pripiti, vole velika kola, preferiraju improvizovana rešenja i popravke navrat-nanos. Kliše za Srbe, naravno. Ili za bilo koje Balkance. Ironija je u tome što ove karakterne crte savršeno opisuju prosečnog Austrijanca.

Na stranu stereotipi, osećam da moja generacija živi u vrsti mobilnosti koja izmiče klasifikaciji i ne može se podvesti pod reč “migracija”. Tipičnu biografiju prve generacije Gastarbajtera je odlikovala stabilnost: oni bi ostali u svom novom domu tokom najvećeg dela života, ili barem do penzije. Čak i kada su mislili da će to biti samo privremeno rešenje. Sada se, pak, ljudi sele na različita mesta na nekoliko meseci, ili nekoliko godina. Stažiraju, prihvataju poslove na određeno, poslove po projektu. Mogli bi da žive u Beču i uživaju za vikend u vojvođanskoj kući. Podjednako je daleko kao i odlazak u Tirol.

Naravno, moja percepcija bi takođe mogla da bude neka vrsta predrasude.  Možda se umetnici i ljudi iz sveta kulture osećaju slobodnijim da se često sele. Možda je drugima to teže.

Da li vam je rad nekog od vaših kolega sa platforme Secondglance.rs posebno zapao za oko?

Jednočasovni video esej Sangam Šarme “Druga Evropa” ima neobično umirujući kvalitet. Nakon nekog vremena prestanete da slušate i jednostavno pustite misli da vam odlutaju. Osećaj je kao kada se iznenada probudite u vozu, ne znajući gde ste. Takođe sam uživao u improvizovanoj, ali elegantnoj estetici Andree Palašti.