Sara Radojković: Feminizam nije nikakva ružna reč

Sara Radojković je dramaturškinja i novinarka VICE-a. Objavila je dve zbirke pesama: “Hoochie coochie, vinjak i bluz” (Alma, 2011) i “Vežbanka za strah (Kontrast, 2019.). Za diplomski dramski tekst “Zečevi su brza hrana” dobila je nagradu “Slobodan Selenić”. Autorka je scenarija za film “Amanet” i monodrame “Edit”. Radila je na adaptaciji scenarija za prvi srpski 3D film “Peti leptir”, kao i na adaptaciji drame Daria Foa “Slučajna smrt jednog anarhiste”, predstave koja je na programu Jugoslovenskog dramskog pozorišta već nekoliko godina, a još uvek je prva rasprodata nakon objave repertoara. U intervjuu razgovaramo o novoj zbirci poezije “Vežbanka za strah”, o njenim dramaturškim iskustvima i radu, kao i o feminizmu i drugim temama koje je inspirišu za pisanje.

Foto: Dejana Batalović

Objavili ste zbirku poezije “Vežbanka za strah” koja predstavlja Vaš način da strahove prevazilazite poezijom kao vrstom umetnosti. Zašto baš poezija i koje još metode biste preporučili čitaocima i čitateljkama kao način da se oslobađaju straha?

Moram odmah da naglasim da je ova zbirka rađena u koautorstvu sa Sonjom Bajić i da njena vizuelna naracija koja prati pesme igra veliku ulogu baš u tome da se pesme, koje su pisane pod uticajem strahova, „olakšaju“ i sagledaju šire – kao polazna tačka za dalju kreaciju. Na početku zbirke Sonja i ja se obraćamo čitaocima i govorimo im da ih ova zbirka neće lišiti strahova, tako da ne mogu da kažem da je odabir poezije nešto što je metoda. Nas dve smo samo ukazale na to da možda čak i iz straha može proizići nešto dobro – a to je plodno tlo za dalje stvaranje. Strah je jako toksično osećanje koje nam uskraćuje slobodu. Kada se osećam loše i sterano u ćošak ja pišem, pisanje mi donosi kratkotrajno olakšanje. Kada sam to shvatila pomislila sam da bi bilo dobro da osim što ću objaviti svoju poeziju, napravim i korak dalje ka tome da se osećaj straha „izreciklira“ u nešto drugo, i to ne bih uspela bez Sonjine pomoći.

Foto: Dejana Batalović

Šta Vam je donelo javno „otkrivanje“ strahova?

Ništa što mi nije donelo i bilo kakvo drugo javno otkivanje bilo da pišem dramu, scenario ili članak za Vice. Ne plašim se da javno govorim i pokazujem svoje slabosti jer mislim da je to odlika zapravo jakih ljudi. Mislim da bismo svi bili mnogo srećniji kada bismo se manje trudili da delujemo jako već kada bismo u miru komunicirali svoje sumnje i strahove.

Da li postoji određena starosna grupa kojoj biste posebno preporučili zbirku poezije „Vežbanka za strah“ ?

Volela bih da mislim da je zbirka pogodna za sve ljude od 7 do 97, ali mislim da se u mojim stihovima možda najbolje pronalaze mlađe devojke koje su često na prelazu između srednje škole i fakulteta i zbog toga mi je izuzetno drago. Ako moje reči mogu biti pratnja nečijeg probijanja kroz sazrevanje, taj tako naporan period, onda mislim da sam poezijom učinila i više nego što sam planirala.

Foto: Kontrast izdavaštvo promo

„…Mišići će se ujedati kao kerovi. U krstima će me uklještiti. Nešto jako i tupo. Nešto gore od svake promaje. Ta najstrašnija, najsurovija misao o sebi“ stihovi su iz vaše „Vežbanke za strah“. Koji sve faktori po Vašem mišljenju utiču na surovost prema sebi?

Mislim da nas niko na ovom svetu ne uči kako da prihvatimo sebe u celosti, sa svim dobrim i lošim stranama, pa onda i da se zavolimo. Učimo se preživljavanju, borbi i stalnom dokazivanju. Svet oko nas je tašt i sve je podešeno kao da je svaki dan nekakav instagram izazov na temu – pokaži zašto si strava danas. Strašno zamarajuća igrica koja ne vodi nikuda. Treba stati i dopustiti čak i tom tupom bolu uklještenja da nas stigne. Ne možemo trčati zauvek. Uostalom gde nam se toliko žuri – ka krajevima naših života?

Postoje li i koji su to strahovi koji su preveliki da bi se pretočili u reči?

Sigurno da postoje. Strah od smrti je taj iz koga su proizašle tolike svete knjige ako ne i celokupna umetnost pa i dalje nije savladan.

Da li postoje slučajevi u kojima strah može imati pozitivan kontekst i koji su to slučajevi?

Svaki strah ima pozitivan kontekst ako se uspešno prevaziđe. Tada naučimo nešto novo o sebi i porastemo iako smo mislili da je period odrastanja odavno iza nas.

Foto: Dejana Batalović

Osim što pišete poeziju, Vi ste i dramaturškinja i novinarka. U svojim tekstovima za VICE pišete o kulturi, ljudima, mentalnom zdravlju, marginalizovanim grupama, nasilju nad ženama, i drugim situacijama koje su svakodnevne, neke od njih inspirativne, a neke i problematične. Na koji način i sa kojim ciljem birate baš te teme?

Uvek se najbolje piše o stvarima koje nas se lično tiču. Pišem kada mislim da imam nešto važno da kažem. U odnosu na to biram teme za koje mislim da ima dosta toga važnog i neizgovorenog da se kaže, pokaže ili upita.

Feminizam je tema kojom se takođe bavite i kroz poeziju, i kroz novinarski rad u VICE-u. Kada i kako je došlo do interesovanja za tu temu?

Feminizam je u mom slučaju došao sa odrastanjem. Postojao je period u mom životu tokom koga sam internalizovala patrijarhalne obrasce te sam išla putem totalne negacije sebe, a na sve što je „žensko“ gledala sam sa visine i kao da me to ne dotiče. Na sve „žensko“ gledala sam kroz nametnute stereotipe koje logično nisam volela. A onda sam se susrela sa pojmovima pola i roda, pa sam krenula da sazrevam, pa sam krenula da kapiram da je pojam roda ništa drugo do nametnut društveni konstrukt. U trenutku u kome sam shvatila da me je društvo strpalo u kutiju iz koje sam po prirodi iskakala a onda me je naterao i da zbog toga samu sebe manje vrednujem krenulo je i moje interesovanje za feminizam. Što sam osnaženija postajala, tačnije što sam slobodnije postojala upraviteljka sopstvenog identiteta i onoga što ja želim da on bude i znači, to sam sve više želela da pošaljem tu poruku da feminizam nije nikakva ružna reč. Da feminizam postoji da devojke koje su od malih nogu učene da budu negovateljice ali da nikada ne neguju veru u sebe, shvate da je odluka o tome šta one žele da budu isključivo i samo njihovo pravo.

U vašoj karijeri dramaturškinje, ističe se i nagrađivana monodrama „Edit“ koja predstavlja omaž najpoznatijoj francuskoj šansonjerki. Šta Vas je u životu Edit Pjaf inspirisalo da napišete ovaj komad?

Desile su mi se dve stvari u životu. Upoznala sam Milenu Živanović, glumicu, koja je danas jedna od mojih najbližih prijateljica, a ona me je upoznala sa knjigom Simone Berto (sestre Edit Pjaf) o Editinom liku i delu koji je opisano onako kako samo sestra može da te opiše. Edit je bila genijalka, a veliki talenat ide uz veliku cenu. Kao neko ko je ceo život okružen umetnicima, videla sam da je veliki talenat i veliko breme. Iako zvuči kao kliše, samo sam želela da pokažem naličje sve te slave, „glamura“ i tapšanja po ramenu. Htela sam da progovorim o samoći i o nekoj vrsti nikad zarasle ranjenosti iz koje najčešće i izvire sav taj talenat. Što kaže Marko Pogačar u jednoj svojoj zbirci poezije „Rana je radost“.

Foto: Miklos Barna Lipkovski

Kao dramaturškinja, radili ste i na adaptaciji drame Daria Foa „Slučajna smrt jednog anarhiste“ koja se već nekoliko godina uspešno izvodi u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Kako je došlo do angažovanja na tom projektu i kakve su Vaše impresije povodom rada na toj predstavi?

Maja Maletković je rediteljka sa kojom, na moju veliku sreću i radost, sarađujem još od fakulteta. Kada se osvrnem unazad vidim koliki je blagoslov imati partnerku sa čijim rastom i razvojem snage i talenta shvatate da se i vi menjate. Jedna drugoj smo ogledalo i stalni podsticaj. Rad na ovom projektu bio je naš zajednički prvi, baš profesionalni angažman. Ona je od početka imala jasnu viziju šta želi od ovog teksta i ja sam se potrudila da uradim ono što je moj posao – pomognem joj da tu viziju ostvari. Neodoljiva šarmantnost glumačke postave i činjenica da su svi oni neverovatno kvalitetni ljudi ono je zbog čega ta predstava toliko traje i još uvek je prva rasprodata nakon objave repertoara.

Šta vam je donela uloga scenaristkinje u domaćem filmu „Amanet“ reditelja Nemanje Ćipranića koji je svetsku premijeru imao na Filmskom festivalu u Montrealu 2015. godine?

Bila je to ogromna škola iz koje sam izašla bogatija za doživotne kolege, saradnike, prijatelje ali iznad svega za jedno bolje razumevanje filma.

Foto: Amanet promo

Koliko je bilo izazovno raditi na adaptaciji romana „Peti leptir“ Uroša Petrovića za prvi srpski 3D film reditelja Milorada Milinkovića?

Sve ove stvari desile su mi se odmah po završetku fakuleteta i to na takav način da nisam bila svesna ni šta mi se dešava. Bila sam jako mlada kada mi se ukazalo jako veliko poverenje. Verujem da ga nisam prokockala u jednakoj meri u kojoj verujem da bih sa ovom pameću sva ta ostvarenja bila mnogo zrelije napisana. Iako verujem da i moja tadašnja autentična naivnost i neiskustvo imaju svoju vrednost.

Na kojim projektima trenutno radite?

Trenutno sam se zainteresovala za pisanje scenarija za 360 filmove, odnosno filmove virtuelne realnosti. Pored toga želim konačno da se vratim autorskom radu i napišem novu dramu. A angažovana sam i na nekoliko jako interesantnih projekata iz domena komedije, tako da sad malo puštam da ispliva i moja vedrija strana.

Šta radite kad ne pišete?

Igram košarku sa jednom izuzetnom ekipom momaka a polako nam se pridružuju i devojke.