Mirjana Đorđević Thaler: Prezirem integraciju koja podrazumeva gubitak identiteta

MIRArt – Mirjana Đorđević-Thaler

MIRArt — Mirjana Đorđević-Thaler rođena je u Beogradu 1967. godine. Njene instalacije odlikuje sublimirana minimalna estetika, koja je rezultat posvećenog konceptualnog pristupa, kroz kontekstualni, prostorni, materijalni i medijski artikulisani tretman teme. Od 1989. godine izlagala je na brojnim samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu i primala nagrade. Devedesetih je imala brojne izložbe u galeriji SKC u Beogradu, po kojima je poznata. Od 2005. godine živi u Beču, gde je izlagala u brojnim institucijama.

Njen video rad “Emigrirane/Imigrirane reči” bio je u decembarskom fokusu online platforme Na drugi pogled //Auf den zweiten Blick // At Second Glance. Ovo delo u trajanju od 30 minuta, predstavlja ličnu refleksiju na dugo istraživanje o kontaktu dva jezika, nemačkog i srpskog. U pitanju je animacija reči/rečnika germanizama, slavizama i srbizama. Polazište za ovaj video rad bila je knjiga iz 1937. godine „Nemački uticaji u našem jeziku”, uglednog evropskog germaniste Miloša Trivunca (1876-1944), doktora filologije i jednog od osnivača katedre za nemački jezik i književnost Beogradskog univerziteta.

Ovaj rad je moguće pogledati na online platformi na linku: https://www.secondglance.rs/sr/gledista/mirart-mirjana-djordjevic-thaler/303

Šta vam je bilo interesantno u samoj ideji ovog konkursa i koliko ste se tokom svog rada bavili upravo ovim temama?

Pri jednom od povremenih ulazaka na portal Seecult naišla sam na konkurs Na drugi pogled //Auf den zweiten Blick // At Second Glance koji je raspisao Austrijski Kulturni Forum Beograd. Privukao me je naziv, zbog koga sam ušla na link i pročitala o čemu se radi. Moj primarni motiv javljanja na ovaj konkurs je tema, jer sam se njome već vrlo studiozno bavila i rezultat tog istraživanja prikazala kroz prezentaciju i instalaciju Ausgewanderte/Eingewanderte Wörter (Emigrirane/Imigrirane), 2019. godine u Gete-Institutu u Beogradu.

Sekundarni motiv, onako uz put, je taj što od 2005. živim u Beču.

Kako je nastao vaš rad s kojim ste se prijavili za konkurs i koja je njegova centralna ideja?

Na ovaj konkurs aplicirala sam sa dva rada.

Tridesetominutnim videom Ausgewanderte/Eingewanderte Wörter (Emigrirane/Imigrirane), prikazanim kao deo pomenute, istoimene site-specific instalacije u Gete-Institutu Beograd.

Video rad – animacija Emigrirane/Imigrirane reči predstavlja ličnu refleksiju na istraživanje o kontaktu dva jezika, nemačkog i srpskog, tj. germanizama – tuđica u srpskom jeziku, kao i srbizama – u etimološkim rečnicima najčešće podvedenim pod slavizmi – u nemačkom jeziku. Ovi međuleksički uticaji su rezultat političkih, društvenih i kulturnih promenljivih veza srpskog, nemačkog i austrijskog naroda u viševekovnim, često turbulentnim, istorijskim kontekstima.

Jezik karakteriše pismo, čija je vizuelna prepoznatljivost jačala sa svešću o nacionalnom identitetu. Uzimajući i to u obzir izabrani su fontovi latinični Zentenar Fraktur OsF i ćirilični Miroslav. Fraktur je font sa impresivnom istorijom. Tokom četvorovekovne upotrebe od 16.veka do polovine 20.veka, Fraktur je glorifikovan, proglašen za tipično pismo nemačkog jezika, potom je osporavan i na kraju odbačen. Izabrani font Zentenar Fraktur OsF nastao 1937.  se smatra najlepšim Fraktur fontom. Ćirilični font Miroslav dobio je naziv po najlepšem ćiriličnom spomeniku – Miroslavljevo jevanđelje, koje je pisano krajem dvanaestog veka i smatra se najvećim i najznačajnijim spomenikom srpske pismenosti. Ovo dragoceno delo ima veoma turbulentnu istoriju, baš kao i Fraktur. Raspon statusa je od kultne fetišizovane knjige do zabranjene, zaboravljene i gotovo uništene knjige… Izborom arhaičnih fontova, sa tako velikim istorijama, potcrtava se duga veza dva jezika.

Važno je da pomenem da sam konkurisala i drugim radom, promišljanim i izvedenim specijalno za kontekst izložbe Na drugi pogled, jer smatram da on odgovara na zadatu temu konkursa bolje od prvog. Sublimno, precizno i direktno, vizuelno ukazuje na kompleksne lejere srpsko-austrijskih i austrijsko-srpskih odnosa, dva govorna područja, njihove kulturne i geo-političke veze. Sublimira i izložbu i video rad koji su mu prethodili Emigrirane/ Imigrirane reči. Rad nije prošao. Pretpostavljam da je žiri ili procenio da rad nema umetničku vrednost, ili pak da je politički provokativan ili nepodoban.

U pitanju je animirani tekstualni rad – GIF i / ili video loop: Latinica vs Kyrillisch (Latinica vs Ćirilica / Latein vs Kyrillisch / Latin vs Cyrillic).

Tekst je ispisan kao Anaglif 3D – stereoskopska / stereo slika. 3D efekat se postiže kodiranjem slike svakog oka pomoću filtera (naočara) različitih hromatski suprotnih boja, obično crvene i cijan. Anaglyph je nestabilna, nejasna slika, slika koja izmiče pogledu, teško se mapira. Tekst i njegovo značenje se opiru čitanju. Tim svojim karakteristikama Anaglif vizuelno podcrtava kompleksnu temu i metaforički pridonosi radu, zbog čega je nevažno da li će rad biti gledan i čitan izoštreno preko specijalnih naočara ili bez njih.

Kada se u slengu nešto ili neko okarakteriše kao Latinica ili Ćirilica, ne misli se samo na latinično ili ćirilično pismo, misli se na sve ono što podrazumeva kulturni i geopolitički prostor na kojima se ona koriste. Referira se na uprošćenu podeljenost kao što su npr. Zapad i Istok, Katolička i Hrišćanska Ortodoksna vera i kultura… razvijeni i zaostali, kulturni i primitivni…  na Rock, Pop, Rep muziku u odnosu na folk (folk od nemačke reči Volk:) i turbo-folk muziku… valcer u odnosu na kolo…

Dualistički pristup, između termina Latinica i Ćirilica naglašen je sa vs – skraćeno od latinskog termina versus, što znači nasuprot, u poređenju sa…Zbog toga što su dihotomije često stvar predrasuda i konflikata, iako se ljudi i kulture sve više mešaju, granice su nestabilne i promenljive, a pogledi ukršteni, u ovom radu Latinica je ispisana ćiriličnim fontom, a Ćirilica latiničnim fontom.

Pomenuću još i reformu srpskog pisma, Vuka Karadžića i njegovu vezu sa Bečom, kapitalne prve knjige na srpskom jeziku štampane u Austriji… što je takođe utkano u ovaj rad. Dalja elaboracija ovog segmenta  zahtevala bi esej…

Moj lični – javni i tajni, kao i profesionalni identitet kao jedna celina, baziran je na oba pisma i kulture koje se pod njima podrazumevaju, ali i prevazilazi okvire istih.

U umetničkom – konceptualnom smislu oba rada pokrivaju teme kao što su POGLED, JEZIK – PISMO, TEKST – SLIKA / MEDIJ…

Jedna od tema konkursa je i perspektiva iz koje posmatramo “onog drugog”. Kako vi posmatrate tog “drugog” i koje relacije uočavate kao tipske – ili kao predrasude – vezane za austrijsko-srpske odnose, a naročito uzevši u obzir vaš “insajderski” uvid u obe strane?

Predrasude često postoje zbog nepoznavanja, a često i straha od “onog drugog”, od nepoznatog. Strah može biti i opravdan i neopravdan, u zavisnosti od utemeljenja. Ali uglavnom nije dobar, jer blokira. Mene je oduvek novo, nepoznato, strano i stranci, drugo i drugačije privlačilo i privatno i profesionalno. Takođe, volim taj osećaj da sam i ja taj stranac, neko drugi, drugačija… Izmeštenost i ne pripadnost mi prija… To mi pruža poseban osećaj slobode.

Dobra mera između prihvatanja novog i zadržavanja starog mi je važna.

Prezirem integraciju koja podrazumeva gubitak identiteta i ljude koji su zaboravili ko su, šta su i odakle su. Parafraziraću jedan reljefni grafit u Beču na kome piše da ako si rođen kao banana, a pokušavaš da budeš jabuka, uvek ćeš biti jabuka drugog reda.

Moramo biti oprezni i da pravimo razliku između predrasuda i fakta – istorijskih činjenica.

U tom smislu na ovo vaše pitanje ne bih mogla ni bolje, ni preciznije, niti kraće da odgovorim nego što sam to sažela kroz rad Latinica vs Kyrillisch (Latinica vs Ćirilica / Latein vs Kyrillisch / Latin vs Cyrillic), koji sam u prethodnom odgovoru pokušala da predstavim i obrazložim. Mislim da je taj vizuelni Haiku, kako neformalno tretiram taj rad, sažeo u sebi sve naše sličnosti i razlike, kompleksne odnose privlačenja i sukoba, ljubavi i mržnji.

Ono što mogu da dodam je da me kao vizuelnu umetnicu pogled fascinira i zanima, od samog organa oka, vida kao fenomena, do filozofskih teorija pogleda.

Osvešćavanjem pogleda, možemo realnije da sagledamo i  zauzmemo stav u odnosu na sebe i drugoga, na odnose  manjih i većih zajednica i naroda.

Žak Lakanova (Jacques Lacan) psihoanalitička Teorija Pogleda (engleski the gaze; francuski le regard) uprošćeno interpertirana konstatuje da je pogled anksiozno stanje uma, koje nastaje zbog svesti subjekta o gubitku autonomije onoga trenutka kada se neko može i videti i gledati, tj. kada je vidljivi objekat. “Predmeti gledaju”, kao što i mi gledamo predmete, dolazimo do toga da je subjekat u isto vreme i objekat i obrnuto. Objekat, uzvraća pogled, reflektuje pogled. Pogledi se ukrštaju, odbijaju, sudaraju, mimolilaze…

Ali danas kada živimo metaforu Panoptikona, tehnološki nadzor je zamenio pogled. Filozof Mišel Fuko (Michael Foucault) u svojoj knjizi Nadzirati i kažnjavati: rođenje zatvora piše da pojedinac nikada ne može da zna da li ga baš u tom trenutku posmatraju; međutim, mora biti siguran da je to uvek moguće .  To je konstatovano pre 46 godina kada je knjiga izdata. Sada možemo da potvrdimo da smo sigurni da smo u svakom trenutku nadzirani, sa težnjom ka opštoj kontroli i kažnjavanju. To je postalo opšte mesto, bez obzira gde ste i šta ste.

Što se tiče tremina “insajder” kako ste me okarakterisali u pitanju, to govori o vašem pogledu ka meni, ali moram da reagujem, jer ja se već odavno tako ne osećam ili da ostanemo u temi pogleda, sebe ne vidim niti kao insajdera niti kao autsajdera, niti u jednoj sredini ili oblasti. To je pre svega zbog toga što utemeljenje – središte tražim u sebi, ne širim se horizontalno, institucionalno… Fokusirana sam na vertikalni rast… Prečnici po kojima se krećem su nekada kraći, a nekada duži. Trenutno, pod prinudom tzv. pandemije, fizičke putanje su se svele gotovo na jednu tačku. Širom otvorenih očiju i svim čulima pratim šta se dešava i to što vidim uopšte mi se ne sviđa, čak me i plaši. U Svetu kao globalnom selu postali smo insajderi zatvorenih društava.  Trenutno, na planeti postoji jako malo human friendly tačaka. Krše se osnovna ljudska prava, krši se Rezolucija 2361 Parlamentarne Skupštine EU. Zdrava osoba je postala Persona non grata. Na globalnom nivou dešava se The Great Resist kao odgovor zakamufliranom planu The Great Reset. Planeta gori. Bore se Svetlo i Tama. Rečeno beogradskim žargonom dešava im se ulica, a umetničkim terminom The Great Happening.  Trenutno se forsira narativ konflikta vakcinisanih protiv nevakcinisanih koji je potisnuo sve druge dihotomije uključujući i nacionalne. Međutim to za sada ne prolazi. I jedni i drugi su na demonstracijama, na kojima se takođe mogu videti  zastave mnogih država sveta, kao i uvezane zastave sadašnjih država a nekada bivših republiika SFRJ, uvezane zastave Srbije i Austrije. Da je konkurs Na drugi pogled raspisan u ovom trenutku, možda bih se prijavila nekom fotografijom takvog prizora ili nekom novom jezičkom kovanicom koje se mogu pročitati na transparentima demonstranata. Nemački jezik se obogaćuje i time iskazuje vitalnost i duhovitost.

Na platformi secondglance.rs objavljeno je po 10 radova  austrijskih i 10 srpskih umetnika – koji su vama eventualno bili naročito interesantni i zbog čega?

U trenutku kada su radovi, stejtmenti i CV učesnika postavljeni na pomenutoj platformi, sve sam veoma pažljivo pogledala i pročitala, naročito što su u pitanju meni uglavnom nova imena. Zanimalo me je kako su ostali izlagači reagovali na temu, posebno austrijski i kako su čuli za ovaj konkurs, svakako ne preko Seeculta kao ja. Međutim to niko nije pomenuo. Opšti utisak mi je  bio da prikazani radovi nisu mišljeni kao web radovi, te traže drugu vrstu adekvatnije prezentacije.

U nekom trenutku ova web izložba je predstavljena i na bilbordima na Kalemegdanu, koliko sam shvatila ispred Paviljona Cvijeta Zuzurić. Tim povodom od učesnika je zatražena fotografija rada i foto portret. Ja sam zamolila da svoju bilbord prezentaciju uradim uz konsultaciju sa dizajnerom, pre nego što to uđe u štampu. To se nije dogodilo. Niti sam videla preview svog rada, niti fotografije same te postavke – svog i ostalih radova. Tako da to ne mogu da komentarišem.

Nisam upamtila ni jedan rad specijalno, da bih mogla da ga komentarišem. Iskreno, već sam ih zaboravila.

Mislim da je to zbog toga što toliko toga konzumiram/o preko interneta, da novi mnogobrojni sadržaji u kratkom vremenu brišu i one ne tako stare. Sa klasičnim izložbama je ipak drugačije.

Takođe, sa godinama sam postala jako izbirljiva i u umetnosti, malo toga me iznenadi, uzbudi, nadahnjuje i pokrene, ako mogu tako staromodno da se izrazim.  Ali kada se to desi, tada odlazim danima na istu izložbu zbog tog jednog dela…